:)

 

Komentar na ovaj tekst:

Promašen ti je tekst, skoro pa potpuno.
Unbeliever je imao daleko bolji jedared, na tu istu temu (ist bio na naslovnici)- ali nije bio u pitanju Nole (tad još nije ni bio poznat) nego hrvatska repka. Ne znam koja, al nije ni bitno.
Razmotrio je potpuno isti fenomen, samo na svom terenu.
U čemu je razlika ako ti navijaš "Hvatska!" ili "Srbine!"?
Motivi su sasvim isti, i u jednom i u drugom slučaju - kao što si lepo primetio, radi se o ljudskoj potrebi za kićenjem tuđim perjem, koja je (potreba) jednaka i u srba i u hrvata. Inače, to "srbine" je ponajviše uzrokovano srpskom muzikalnošću i osećajem za ritam - sr-bi-ne se sastoji od tri sloga, i lako se rimuje, pa je zgodno za navijačke napjeve tipa "No-le, sr-bi-ne, sr-bi-ja je uz te-be".
Napjevi se uglavnom urlaju kroz strogi centar Beograda, tako što se navijači voze u automobilima koji nisu kabrioleti, praveći se da ovi to jesu tako što dve trećine tela izbace napolje kroz prozor.
Melodija napjeva je često praćena aranžmanom koji čine mešavina policijskih pištaljki, škripe kočnica, i nekad dugih, a nekad kraćih krikova pregaženih pešaka. (time napjev dobija na dinamici).

Elem,

što se tiče sporta kao srpskog nacionalnog bića, da te upoznam s još nekim napjevima:

"Mi imamo svoga boga
ime mu je bodiroga"

pa onda:

"Ko je brži i od zeca?
Kecman kad pod košem keca"

(jel ti treba priča o tome kako je nastala ova pesmica? :D )

Jebiga - nema više druga Tita (ljubičice bele, beše ljubav omladine cele) pa se moraju tražiti neki drugi titani kojima bi se pevale narodne junačke. U upgraded verziji, ofkors.
Ali nije to krenulo čak ni od tita - pre će biti od kraljevića Marka, to jest, od ujaka mu vojvode Momčila (što je im'o kurvu Vidosavu, i krilatog konja Jabučila - krasio ga epski deseterac).

 







Sve je to stvar komšiluka - komšiluku je po defaultu potrebno da nekog boga svlači na zemlju kako bi mu se klanjao, ili ga razapinjao, već po potrebi ili raspoloženju.
A to da su sportisti zgodni za komšijsko obožavanje - datira čak od onih matorih grka, bog da im dušu prosti, koji su u jednom trenu svoje istorije rešili da prizemlje božanskog Olimpa rentiraju upravo sportistima.

Elem, da li je to stvar primitivnog ispoljavanja primitivnog nacionalizma - to, Nole Srbine?
pa naravno da jeste.

Ali koj mu moj dođe tvoj osvrt na to?
Tolerantno europejizirano ispoljavanje latentnog primitivnog nacionalizma?
:)

Pa majkumu, zašto misliš da je latentno nužno bolje od manifestnog?
ja, iskrena da budem, više volim manifestno - ne zato što su ti manifestni "moji", da se razumemo. Nema tog nacionaliste koji je "moj". Al su mi ovi manifestni bar bliski po - neposrednosti.
Zato, recimo, cenim onog arca ovde s blogera - zato što, brate mili, ima jasan i čist stav - pa sviđao se nekome taj stav ili ne.
Imaš tih manifestnih i među srbima i među hrvatima.

A imaš i latentnih - recimo, ono govno od čede zebre (čedomir jovanović) koji se jasno iskazao kao rasista, a sve vreme kenja o evropi, toleranciji, blablabla ... puna mu usta politički korektnih brabonjaka.

Eto.

Šta sam ono htela?

A, da, htela sam da poručim - čovek još nekako i može biti čovek ako je nacionalista - al ako jeste a pravi se da nije, onda teško.
Nacionalizam se lakše leči ako je manifestan.

EDit:
(dopuna)

Još malo primera veselih muzičkih numera inspirisanih sportom u srba (inače, ovde dve savršeno ilustruju onaj stari Unbelieverov tekst pomenut na početku - ako ga nađem, linkaću ga :)





 

I samo još ovo, pa neću više:

"Da li je ljudima u Srbiji dosadilo da ih se povezuje samo sa losim stvarima, ratom, ratnim zlocinima, korupcijom itd pa je jedan ovakav uspjeh jednog srbina kao melem na ranu i pokusaj podizanja sopstvenog samopouzdanja i uljepsavanje slike o sebi samima?"

Ovo je sad već omašivanje celog fudbala.
Oni koje je briga za užase i posledice rata, koji su svesni zločina isl - ti svakako ne viču "Nole, Srbine".

I tako, preselila se ja.
Vrnula se iz ruralnih predela u rodni mi vele(zarez)grad.
A šta ću, jebiga, ponudili mi duplu platu, plus da mi plaćaju stan u centru.
Prodadoh se, daklem.
Stan na finom mestu, strogi centar, al jedna od onih poprečnih uličica sa zavučenim vlastitim dvorištancima, izolovano od buke saobraćaja.
Parkić levo, parkić desno.
I ooogromni prozori! Majkumu, prozori od poda do plafona, a u mojoj sobi - tri četvrtine zida u staklu! Milina jedna! Lepo, osvetljeno ... Ja nabudžila improvizovani atelje u ćošetu, uz harmonika vrata koja dele detetovu sobu od moje.
Ok, nekako smo se preselile - potrpale odeću posteljinu i knjige u vreće i kutije (prve dve stavke u vreće, ostalo u kutije), i sve to, uz veš mašinu i moj radni sto, natovarile na kombi izvesnog Kize iz susednog sela, i on nam to sve za "tričavih" 150 ojrića prebacio za Beograd. Mada, što jes-jes, i veš mašinu je teglio na sprat. Prvi.

I tako, tek kad sam sve prenela - setim se šta sve nisam prenela, to jest, koje sam sve stavke zaboravila u selu.
Recimo - a za potrebe ove priče da navedem samo tu jednu - usisivač.
"Sad se vidi kakva si domaćica", pomisliće neki, i ja ću se apsolutno složiti s njima.

Rešim ja da kupim ususivač.
S temperaturom 38.4 i talasima znoja koji su me zbog iste oblivali (jeste, bolesna sam, al neću sad o tome), odem ja u prodavnicu kućnih aparata par ulica dalje, i krenem da razgledam usisivačku ponudu.
Za to vreme, prodavac, očiti Crnogorac (jasno k'o dan čim je progovorio)  zalepio se za mene pa ne mrda.
- Šta je ovo? Spejs šatl? - smejem se ja i pokazujem prstom na neko čudo tehnike.
- A, nije, bogumi, to je oni ... oni ... a viđi ga sad kako se ono ... oni na paru!
- Paročistač?
- E, taj!
- A kako radi?
- Molim?
- Kako radi? Ja sam duduk za tehniku, ako mi ne pokažeš kako radi neću znati sama ...
- Ma čuj nećeš, taka žena a neće znati sama! - zabrunda on tonalitetom koji kod muških jasno ukazuje na brzopotezno postavljanje glave pod uglom iz kog se oči pod najmanjim opterećenjem mogu fiksirati za poprsje. Dobro, šta se tu sad pravim fina. Za sise.
- Jel ti to ne znaš da uključiš usisivač? - pitam ja podešavajući, sa svoje strane, ton na frekvenciju koja mušku glavu refleksno vraća u prvobitan položaj (verovatno evolucijski razvijeno kao odbrana od potencijalnog udarca).
- Ko? Ja da ne znam? Kud da ne znam ... samo sam bio na odmor, dva i po mjeseca.
- Uuuu, pa dobra ti firma, kad ti daje dva i po meseca odmora.
- (širok kez)
- Pa hoćeš da ga uključiš?
- A jel moraš baš taj uzeti? Nije ti taj baš nešto.
- Što je onda najskuplji?
- A tu me sijeci ako znam (kez). A što ti usisavaš sama, što to muž ne radi?
E sad, obično u takvim situacijama umesto ispravnog "jel tvoje da pričaš il da prodaješ" ja kažem "nemam muža, a i šta će mi", međutim, naslućujući na šta će da se izvrne kupovina ako to uradim, samo se nasmejem.
- Trebala bi ti njega upregnut (kez).
- Lepo ti to daješ savet, a malopre - ne umeš ni da ga uključiš.
- Eeee, al ja sam drugo. Ja ne služim za te stvari.
Mhm. Ok, ne pitati ga za koje stvari služi.
- Hajd, spakuj jedan ovaj. I piši garanciju.
- Kod mene ti je sve s garanciju!
U to mi se zamanta u glavi od temperature i malaksalosti (jebiga, ipak je bitno za priču), i ja spustim torbu i kažem mu da idem ispred da zaustavim taksi.
- Jel tebi to nije dobro? - saosećajno će on.
- Pa i nije. Imam temperaturu već četiri dana. I grlo me ubija.
- Pa što ne reče, da šjedeš, da ti skuvam čaj!
- Ma jok, sa'će taksi.
Ko za inat, ne nailazi ni jedan taksi. Šta ću, okrenem ih telefonom. Kaže, dolazi za par minuta. Ok.
I sad, šta ću ... krenem da razgledam dalje po radnji, ne bih li priču skrenula na proizvode.
- Pošto sokovnik? Ok. A vaga? E, baš dobra vaga ...
- Ne bulazni, jadna, a što će tebi vaga?
- Kako šta će mi, pa treba ...- i u želji da mu naglasim svoju očitu neprivlačnost, koju je propustio da primeti, kažem: - Pa vid' kolika sam.
- Aaaa! - zadovoljno će on, kao da je sve vreme samo taj šlagvort čekao. - Nisi ti uopšte tolika, nego je to tebi zbog grudi ... A bogati, jesu to silikoni?
Sasvim nesvojstveno sebi, smušeno odgovaram "Nisu."
- Prirodno?! - ciknu ovaj razrogačenih očiju. - E, onda, svaka čast!
Taman tad mi stigne taksi, ja zgrabim onaj usisivač, promrljam neko "viđenja", na šta ovaj iza mene nastavi dobacivati:
- I da znaš, ako ti treba oni sokovnik, ili bilo šta drugo .. dođi prekšjutra, tad je moja smjena!

Al je zajebano kad je čovek bolestan.
Stojim ja tako kod kuće, pred ogledalom, zbunjena.
Pičke materine, ovo danas uopšte nije ličilo na mene.
A šta bi' mu rekla da nisam bila bolesna?
Ha-ha - mislim, i smejem se sebi u ogledalu - uhvatila bih sise ovako (stvarno ih uhvatim), podigla ih pod bradu ovako (stvarno ih podignem), pa mu u facu skresala:
- Jok, amateru, da su silikoni to bi stajalo ovako!

I ponovim sve to još par puta, kako bih sebe uverila da bih zaista baš tako napravila, samo da, eto, nije tih 38.4.

I u tom trenutku se okrenem prema onom zidu koji je tri četvrtine u staklu.

Šta da vam kažem.
Nekad je baš zanimljivo upoznati komšiluk.
Barem je njima bilo.

... pa hajd da udenem i ovde :

 

Rekla je da ih je njen otac napustio. Nju i majku.
Majka je brinula o njoj.
Otac je bio skot.

I nju je napustio muž.
Skot.

Najpre je bila ateista. Jer, ateisti su po defaultu superiorno inteligentni. A ona je superiorno inteligentna. Ima IQ 151. Znam to jer često govori "Imam IQ 151". Ne znam gde je merila, al očito joj rezultat merenja mnogo znači.
Ako u raspravi negde zapne, pa se ne vidi izlaz, ona ga nađe u tome "Imam IQ 151".
Ja sam jednom, čisto probe radi, lupila nakon tog njenog kao odgovor: "Imam IQ 152".
Napravila je kratku stanku pre nego što je odgovorila.
Odgovor je glasio: "Ne, nemaš."

Ima strah od otvorenog prostora.

Ima pse.
Ima tri psa.
Pre tih je imala jednog, ali je taj umro.
Kaže, teško joj je da priča o njemu, nema dece pa joj je on bio poput deteta.
Umro je nakon duge i teške bolesti. Veoma duge i veoma teške. Nije mogao hodati, pa ga je svaki dan po nekoliko puta nosila uz stepenice, niz stepenice, uz stepenice, niz stepenice ... da bi ipak malo šetao. Šetnja je dobra za pse.
Ona zna šta je dobro za njene pse, jer ona za njih brine.

Posle je prestala biti ateista i postala vernik.
Ali ne religijac - oni su zatucani.
Saznala je da je, valjda, Ajnštajn bio vernik.
Ili Bor.
A ona ima IQ 151. Pa valjda ne može ostati ateista, zbog Ajnštajna. Ili Bora.
Tako da je tad postala vernik, al ne onaj religijac, nego više onako, duhovnjak. Ono, više duhovne sfere energetskog ovogonog, samospoznaja, uranjanje u sebe, i tako to.

Prezire jednostavnost.
Ako je nešto kvalitetno, mora biti komplikovano. Zbog dubine. I kvaliteta.
Komplikovane stvari imaju dubinu i kvalitet.
Voli elokventne ljude. One s drmr titulama.
Njena je mama drmr. Mama brine.
Jednom ju je franko pitao "što želiš". Rekla je da zauvijek želi biti mala mamina djevojčica.
Franko je tada rekao da su suviše daleko da bi se mogli razumjeti.
Prezire jednostavnost i voli titule. Voli znanost, ali na tom, hajddakažemo, titularnom nivou.
Zna jednog znanstvenika koji smatra da je piramida osnova ljudske inteligencije. Dokaz za to je to što je Pitagora smatrao tetraedar savršenim telom. To su znali i Egipćani, zato su i gradili piramide.
Franko je pitao zna li taj brojati do četiri.
Nije bio shvaćen, pa sam onda ja pitala - koliko strana imaju egipatske piramide.
Rekla nam je da ne razumemo. Taj je čovek znanstvenik. Ona to zna, jer ga ceni njena mama. A njena mama je drmr. I od nje je nasledila IQ. Njen IQ je, samo da nas podseti, 151.
Ovaj je, inače, bio i pesnik, sem što je bio znanstvenik.
Napisao je pesmu o tome kako je on bezazlena koza koja skakuće po vrhovima planine saznanja, dok mi, stali, bauljamo u njenom podnožju.
Svidela mi se pesma.
Volim duhovite stvari generalno.

Posle onog rahmetli psa, nabavila je nove pse. Tri komada, valjda.
Bolesni su.
Ona brine o njima, jer ih doživljava kao svoju decu.
Nabrojala mi je latinske nazive svih njihovih dijagnoza, ali ja nikada u školi nisam učila latinski, pa sam ih zaboravila. No zvučalo je zaista bolesno.
Al za ovog trećeg sam zapamtila. On je dijabetičar. Svaki dan ga vodi na terapiju, nosi ga po stepenicama gore dole radi šetnje, daje mu injekcije insulina.
Brine za njega.
ja to sigurno razumem, jer ja imam dete, kaže. To ti je slično kao kad imaš dete.
Znam, kažem, moguće je da jeste slično.
Ja sam kao mala bila pola u Zemunu pola u Doboju. U Zemunu kod babe i dede, u Doboju s mamom i tatom.
Mama je mnogo više brinula za mene. Mama je, u stvari, najviše brinula o meni.
U Zemunu sam bila zdrava ko dren.
U Doboju sam uvek bila pod nekim lekovima. Znala sam sve lekare po domu zdravlja. Bila sam u bolnici par puta. Mama je jako brinula o meni.
Ona kaže, da, šta bismo da nam nije majki. Majke brinu.
Ona brine o svojim psima kao da im je majka.
Jebiga. Ne smem joj ništa reći, njen je IQ 151.

Upoznamo neku što je muslimanka. Fina ženica, dopala mi se. Muž joj poznavalac arapskog. Tumačio nam sure iz Kurana. Prijatan čovek, tumačenja zanimljiva.
Kaže, gadi joj se ona. Zamišlja je kao malu, zdepastu, prstiju poput ćevapčića. Duge, raspuštene kose. Sve kompleksašice imaju duge kose koje puštaju niz leđa.
Ona, naravno, nema dugu kosu. Njen je IQ 151.
Kaže  - jadnica, ta je sigurno prešla u islam da bi se udala. Mnoge to ženske rade. Tako se muž nalzi stopostotno. Glupačica.
Ja kažem - meni deluje fina. Al, jebiga, ja nemam IQ 151. Mislim da ga čak nikad nisam ni merila. Taj IQ.

Onda je prešla u muslimane.
Pa, nek je sa srećom, kažem. Al otkud sad to?
Mislim da sam tako bliže bogu, kaže.
Aha. Dobro, pa neka.
Pošalje mi slike nekih dvojice muslimana koji su je prosili.
Kaže - šta mislim. Jel da da su dobri?
Pa ono, eto ... dobri su.
A koji mi se više sviđa?
Pa jebote otkud znam, ne poznajem ljude.
Ovaj jedan pravi manekenčić. Eto, ako joj to nešto znači.
Kaže, ma da, lep je ... al onaj drugi ipak više, onako, pravo muško.
Posle se ispostavilo da je onaj manekenčić oženjen. Nema veze, tešim je ja, pa musliman je. mož da uletiš u varijantu za neku od preostale tri žene.
Nije to za nju, ipak. Ona ima IQ 151. A onaj prvi je svakako pravo muško.


Ona voli nauku, ali voli i originalnost. I kvalitetu kroz komplikaciju.
Zato smatra da naučne definicije ne vrede ništa. Onaj ko vredi, smišlja sam svoje definicije.
A ona ima IQ 151. Ona vredi. Ona smišlja svoje definicije.
Recimo, definicija dostojnog života glasi:
Život dostojan žene jest da bude majka (i supruga).
Život dostojan muškarca jest da bude otac (i suprug).
Život dostojan čoveka jest da bude u paru s partnerom dostojnim nje(ga).
Čuj, vajda ćeš nekog nahvatati, rekoh, jednom. Zahvalila mi se.

Pas se ubio.
Onaj što je imao dijabetes.
Nije greška, ubio se. Suicidirao.
Kriva je sestra.
Dala ga je na kratko sestri na čuvanje. Sestra je učinila užasnu stvar. Izvela ga je u šetnju šumom, i pustila ga s povodca.
Pas se mahnito zaleteo u drvo. Glavom. Drmnuo je u drvo glavom iz sve snage. I tako još jednom.
Kamikazirao se, iako nije bio japanski pas. Bio je dijabetičar, na insulinu.
I imao je strah od otvorenog prostora. Zato se ubio.
Kaže, normalno da se ubio kad sestra nije brinula.
A ona je bila ona koja brine.
Mislim kako meni baš i nije normalno da pas počini samoubistvo, brinuo se ko za njega ili ne, ali joj to ne kažem. Utučena je.

Još se nije udala. Jebiga. Možda je to zato što nije glupačica. Ona ima IQ 151.

Rekla je:

"Kad sam imala 20 godina, mislila sam da rasturam engleski. Nevezano za tu "spoznaju", nastavila sam ga učiti i gle, 20 godina kasnije, shvatila sam koliko ga slabo znam. Ni maternji ne znam kako spada, a kamoli engleski.
Dakle, što sam više svesna svog znanja, to sam svesnija svog neznanja.

Pa opet: s dvadeset sam bila ateist, s trideset vernik (no ne i religiozna). Krenulo je moje proučavanje religija te njihova kritika. Do skoro četrdesete sam religije smatrala kamenom spoticanja.
Ergo, već preko 10 godina proučavam religije; pre iz razloga pokušaja shvatanja zašto ljudima religija uopšte treba, a u zadnje vreme da sebi pomognem u samopopravljanju.

Čvrsta vera u Boga za mene je stoga ona, koja shvata da ja, kao ja, tako mala i nikakva, nikako ne mogu biti u stanju pojmiti te spoznati ispravni put ponašanja bez vođstva svog Kreatora, čija uputstva, putem pisane reči, koje je podario čovečanstvu, pokušavam slediti na način da ih što bolje shvatim, a kako bi ih mogla što bolje i primeniti.

Čvrsta vera u Boga za mene je stoga ona, koja shvata i prihvata svoju religiju kao reč Božju u dubokom ujerenju kako se na taj način Bogu i približavam u smislu Njegovog odobravanja mog nastojanja da postajem bolji čovek.

Čvrsta vera u Boga za mene je stoga ona, koja pronalazi mir u spoznaji da usamljenost ne postoji, jer čista iskrena želja (bez ikakvih primesa) do Boga dolazi i On će mi je ispuniti ako je ista za mene dobra, jer On je uvek tu za mene.

Znači, čvrsta vera u Boga za mene znači da Bog najbolje zna šta je za mene dobro, a na meni je da s mirom prihvatim sve Njegove odluke, znajući da me nikad neće opteretiti više, no što sam sposobna podneti. "




...




Čvrsta vera u boga za nju znači da će onaj sa slike, što ju je preko neta prosio pre par godina, doći po nju iz inostranstva.
Ako ipak ne dođe ... ona ima IQ 151. I nema toga što ne može podneti.

A bog je milostiv.
Uvek će kraj nje biti neko o kome će moći da brine.
Barem pasa ima na svakom ćošku.